МИЛОРАД ПОПОВИЋ

Покојни је Милорад рођен 1913 године у Гацком у Херцеговини од оца Марка и мајке Јоване, честитих и познатих српских сеоских домаћина. После основне школе и шест разреда гимназије, завршио је војну академију у Београду, у 59 класи која је по реду прошла кроз ту нашу стручну војну школу у којој је негована и традиција и преношено из класе у класу велико војно искуство српске војске славом овенчане.Рат га је затекао као коњичког поручника краљеве гарде у Београду. Успео је да, по слому Југославије, измакне из руку окупатора и пробије се до родних страна у Херцеговини, у Гацко, где организују отпор, учествује у устанку од првог дана и у 1941 и 1942 командује, по јунаштву чувеном Гатачком Бригадом коју је и организовао. Још у те дане, прочуо се са својом четничком јединицом као јунак. Име му је зашло у причу и легенду, песма га је понела, на својим крилима, и никла кроз народну душу, с њим се поносимо.

Кад је Дража, 1942, стигао у Херцеговину и извршио смотру четничких јединица, поставио је Милорада Поповића за команданта Невесињског Корпуса, са којим ће Милорад командовати све до смрти, учествовати у многобројним борбама и биткама које су се водиле против усташа, окупатора и комуниста на широком простору од Црне Горе, преко Босне, Лике и Далмације, по којима је Милорад са својим славним Корпусом српске душмане трао, славу брао и проносио песму о слободи која мора доћи.

У оне тешке дане када нисмо имали “брата нигђе у свијету,” кад нам небо није хтело да чује “плач ни молитву” и кад смо као народ били стављени изван закона и права на живот, на херцеговачким странама појава Милорада Поповића и његова улога у организовању четника и у борби која је вођена---- значила је сама собом васкрс и слободу, васкрсно се кроз борбе одразило да би и његово име кроз њих ушло у песму и историју, а пре свега у народну душу и срце, где никад увенути неће.

Рођен у крају који је у све тешке дане Српству давао јунаке, на камену тврдом наше кршне Херцеговине где је у свим историским преломима Србин вазда крвљу слободу бранио, покојни је Милорад био непоколебив у нашем идејном националном ставу, храбар и поуздан у борби из које се није никад измицао ни он ни његова јединица. Да је био на косовској вечери цара Лазе и он би му дигао две здравице: једну по лепоти, другу по јунаштву, јер му у том није било равна, као ни по ћуди и нарави по којима је могао да буде пример свима.

Унапређен је од Чиче и одликован највећим војним одликовањем: Белим Орлом са мачевима и Карађорђевом звездом. Водећи тешке и крваве борбе са усташама и комунистима на Козари изнад Љевча поља, погинуо је у њиховој унакрсној ватри 6 априла 1945 и издахнуо на рукама рођеног брата и саборца Душана. Борба у којој је пао Милорад Поповић славом и херојством овенчан, преставља врхунац наше славе и наше трагедије у отпору које је наш витешки народ пружио против својих многобројних душмана. У тој борби, Милорад Поповић исписао је једно велико и славно поглавље. . . .

Нека ти је слава, Милораде!

Муња сјева, црна земља јечи, На Козари и Пољу Лијевчи, Играју се муње и облаци, А по пољу падају јунаци, Борбу воде Дражини четници И Титови црвени злочинци. Наваљује маса са свих страна Од усташа и од партизана. Борба траје страшна и крвава, Памет стаје срце успорава. Јуриш врши Гатачка бригада, Крв се лије омладина пада. Гачани су борби навикнути, Јуришају као лавови љути. Двије ноћи и два бјела данка, Љута борба траје без престанка. Заморени и десектовани, Али сваки свој положај брани. На јуришу у сред окршаја А из ладног смрти загрљаја Одјекује поклик и команда Поповића славног Милорада: “Напред браћо док нас је једнога За слободу и за краља свога; Смрт презрите, небојте се рана То је увјек било, код Гачана.” И још нешто рећи хотијаше Ал’га љуте ране савладаше, погоди га партизанско тане, И усташко још продуби ране

И он тада пламен поглед баци, Као поздрав Отаџбини мајци И свог брата Душана спомену Па се више с’места не покрену. Око њега падају Гачани У ранама Крвљу окупани, Попадали један до другога, Поред славног команданта свога. Живот даде милом роду своме, На Љијевчу пољу крвавоме, Одужи се својој Отаџбини Своме Гацку и Херцеговини; Ријеч дат своме Господару Свом народу и Српском Олтару Врелом крвљу у борби откупи Ни корака натраг не оступи. У темеље слободи и правди Свој живот је узидао млади. Нек ти је слава, Милораде Нек ти виле на гроб цвеће саде. Нек ти буде лака земља црна. И захвална мајка Отаџбина Родна груда и суро камење Нек ти спомен дижу поколења. Смрт презрите, небојте се рана Свом земљаку уместо воштанице У Гери (С.А.Д.), 10 септ. 1959 Бранко Јањић