МИЛОРАД СТЕГЊАЈИЋ И ЊЕГОВА СУПРУГА МИЛКА

Као у времена давна, када се наше царство сурвало у провалију петвековног ропства, или кад је мучеништвом и херојством требало посведочити хришћански пут Истине и Живота,----и у наше дане, олуја рата и револуције, издигла је из наше средине хероје и мученике за Крст и Слободу и са њима овенчала и наше поколење.

Српство није никад било без њих. Оно без њих никад неће ни остати. Неће све док у наш живот буду уткане мере вечне правде, а слобода остане наше животно знамење. Борба за Крст и Слободу дала је Српству многе знане и незнане хероје и мученике. Давала их кроз све векове, даје их и данас док се води борба, не само за Крст и Слободу, него и за биолошки опстанак нашег народа.

У великом низу знаних и незнаних, из минулог рата и револуције, од многих који све дадоше на олтар слободе и Отаџбине, кроз херојске подвиге и мучеништво, помињемо и два светла имена, на која смо поносни: име команданта Другог далматинског четничког корпуса у саставу Динарске четничке дивизије----- име херојског Милорада Стегњајића и његове супруге Милке, из наше сунчане српске Северне Далмације

Милорад је рођен у Северној Далмацији 1909, у селу Кула Атлагића, у постојбини котарских сердара. По завршетку основне школе, отишао је у подофицирску и служио у Краљевој гарди. Рат га је затекао у служби у Бенковцу, у 11 пеш. пуку као наредника водника. По слому и издаји Југославије, одметнуо се у шуму. По устанку на Динари, сврстао се у ред српских слободара----четника и имао посебан задатак на подручју Бенковца и Котара у Северној Далмацији: прекидање телефонских веза окупаторских, уништавање аутоколона, рушење ћуприја, ликвидирање шпијуна окупаторских и издајника, вршење атентата на команде и старешине војне, талијанске.Ту је учинио чудо од јунаштва, али је у једној операцији пао у клопку окупатора, ухваћен и на смрт осуђен. Командант Динарске четничке дивизије, спасао га је, дајући окупатору за Милорада у замену једну групу заробљених талијанских војника. Но пре што је дошло до ове замене, Милорад је побегао из затвора и освануо у шуми Буковице.

Ударио је немило по Талијанима, усташама и комунистима и са летећим одредом и ударним бригадама наносио им тешке губитке. О њему је одјекнула песма у народу као некад о славним котарским сердарима. Постао је командант Другог далматнског корпуса и са њимтребао да изврши главни задатак на обали Јадрана: да по наређењу Врховне команде обезбеди терен на обали Јадрана од Шибеника до Задра и тако осигура сигурно искрцавање савезника 1 новембра 1944. Уместо њих, искрцала се Титова 26 дивизија са тенковским одредом, две ескадриле авиона који су дејствовали са Виса и енглеским “Командосом” са посадом и 40 батерија топова. Главни судар са овим снагама “наших савезника” био је на Лозовцу изнад Шибеника. У неравној борби пало је стотине српских четника, једне се снаге повукле преко Крке у Буковицу, друге ослониле на главнину у Динари, одакле се морало, после тешких борби од месец дана, отступитуи према Лики, па у Словенију. Милорад је оперисао са малим снагама у Буковици и Котарима до краја године. 29 децембра 1944, спуштио се ноћу у село Корлат, где је у кући Николе Цупаћа, мучки убијен од Спасе Алавање који је с њим био у пратњи. Ту је убијен и његов пратиоц Ћиро Миљевић, храбри командир чете. За гроб се убијених не зна. Два дана касније, комунистички крволоци, ухапсили су и храбру супругу Милорадову, Милку, мучили је на све муке, одвезли у Задар и на наш Бадњи дан, 6 јануара 1945, стрељали. Умрла је херојски, уз поклике: “Разбијници убијате мене мајку троје мале деце и четврто што под срцем носим у осмом месецу. Нећете убити све Србе! Осветиће ме браћа четници! Живео Краљ! Живео Дража!....”

Митраљески метци, пресекли су њене речи. Пресекли за увек. Али те су речи одјекнуле преко целог Српства. И преко свих гора и мора. И зарезале се дубоко у срце српских осветника. Освета ће доћи. Доћи и слобода. А дотле, нек почину мирно у незнаним ракама кости хероја мученика, Милке и Милорада. На њих је поносна наша српска сунчана Далмација. Поносно све Српство.

Вечан им покој и вечна слава!