Почетак Другог светског рата затиче Краљевину Југославију политички и војно неспремном. У годинама пред Други светски рат постаје јасно да Хрвати сматрају ову заједницу нужним прелазним злом које ће им донети незвисност. У складy са тим, они су чинили све да подрију темеље југословенске државе како би се она распала у њима погодном тренутку. Тај тренутак је дошао када је постало јасно да ће Немачка напасти Југославију. Хрватски официри и политичари су јавно прокламовали да то није њихов рат, а тајно су Немцима доставили све југословенске ратне планове.  Заузврат Немци су им обећали квази-независност под немачким патронатом. Напад Немачке на Југославију, 6-ог априла 1941. године, затиче Југословенску армију непотпуно мобилисану и без способног вођства. Када се томе придода и хрватска издаја постаје јасно да се ова армија не може одупрети Вермахту и да је само питање времена када ће настати расуло.  О унутрашњој ситуацији у Југославији између два рата биће више речи у једном од следећих чланака.  
Почетак Немачкога напада на Југосалвију затиче пуковника Драгољуба-Дражу Михаиловића на месту команданта оперативног одељења Друге армије чији се штаб налазио у Сарајеву. Командант Друге армије је био дугогодишњи Дражин пријатељ генерал Драгосалв Миљковић. По раније састављеном ратном плану Друга армија је требала да брани део граничног фронта према Мађарској.  Не желећи да остане у позадини, пуковник Михаиловић већ 6-ог априла захтева да оде на фронт да би се лично уверио о стању и омогућио команди јасан вид у ситуацију. То му бива одобрено и он већ 7-ог увече стиже у Ђаково. Са њим је био његов класни друг капетан Вуковић. Дуго пре немачког напада, пуковнику Михаиловићу је било јасно да Хрвати неће хтети да се боре и да је једини ефикасан отпор Немцима могућ у планинама где ће бити неутралисана њихова техничка надмоћност. Ове његове слутње се обистињују, по доласку у Ђаково он затиче извештаје о масовном дезертерству Хрвата и отвореном неприајтељству становништва према југословенској војсци. Оваква ситуација га наводи да обавести команду да се Армија налази на непријатељској територији(Хрватској) и захтева повлачење јужно од Саве где би се стабилизовао фронт. То му бива одобрено. Пуковник Михаиловић је планирао да се из Ђакова повлачи преко Винковаца и Гуња према Брчком. Он је сматрао да ће се ово повлачење извршити без проблема јер је тај терен контролисао Никола Калабић, командант позадинске службе Друге армије, који је био познат од раније као изузетно способан официр. 
Повлачећи се према Брчком, пуковник Михаиловића је прешао мост на Сави и сместио штаб у Брчком, желећи да стабилизује фронт на десној обали Саве на правцу Добој-Дервента-Босански Брод. Веза са Врховном командом била је потпуно прекинута тако да су штабови армија били препуштени сами себи. Друга армија се споро повлачила ка Брчком крећући се у малим групама које су биле стално нападане од стране локалних Хрвата. Коначно 13-ог априла последњи делови Друге армије су се повукли на десну обалу Саве и мост је срушен. Међу последњим групама стигла је група војника 41. пешадијског пука. Војници овога пука хрватске националности су дезертирали и заробили команданта и остале Срба официре. Са групом која је стигла у Брчком стигао је и наредник Божо Перовић који је донео пуковску заставу. Он ће постати нераздвојан Дражин пратилац.
Увиђајући безизлазност ситуације, пуковник Михаиловић је већ 13-ог априла наредио повлачење из Брчког преко Дервенте ка Босанском Броду. Пре покрета, од пристиглих групица војника он је формирао нову формацију “Брзи одред”. Брзи одред је већ 14-ог априла имао свој први окршај са усташама које су запоселе Дервенту. Без пуно потешкоћа усташе су растеране и Одред је наставио пут ка Босанском Броду. Због прилика на терену, пуковник Михаиловић је био приморан да нареди повлачење назад ка Добоју. 15-ог априла у селу Шеварлије код Добоја, Брзи одред је има први окршај са Немцима. Водила се тешка борба скоро цео дан. У јекy борбе пуковник Михаиловић прима курира из Врховне команде који му доноси вест о капитулацији и нарђење да се преда најближој немачкој команди. На то, пуковник Михаиловић одговара:” Капитулација ? Та реч не постоји у нашем војном речнику. “
После борбе са Немцима, пуковнику Михаиловићу постаје јасна ситуација у којој се он и земља налазе. Он прикупља остатке Брзог одреда, наређује уништавање технике и тешког наоружања и одлучује се за покрет у пределу вододелнице реке Спрече и Криваје. Он јасно процењује ситуацију и схвата да је његов једини избор повратак у Србију и герилске операције против Немаца. Његово размишљање се јасно оцртава у говору који је одржао својим преосталим војницима у Петровом Селу 20-ог априла 1941. године.  Повод за овај говор је било проналажење летака о безусловној капитулацији југословенске војске. У свом говор пуковник Михаиловић каже:
“Јунаци! Наша је влада, као што видимо из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат. Енглези су наши савезници.Оваква хетерогена војса каква је била наша, није била способна ни за какву борбу. О томе сам ја писао и говорио, али … Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима. Када наши савезници Енглези буду чули за наше постојање, они ће нас помоћи.
Малена Србија водила је Први и Други балкански рат, Први светски рат. Из ових ратова он је изшла као победница. Својим савезницима показала је пуну верност, а српски хероизам задивио је цео свет и показао како се гине и мре за слободу. Ми ћемо се и овога пута борити са своју слободу, са бољу и срећнију Југославију.
Живео Краљ! Живели наши савезници Енглези!”

После овог говора пуковник Михаиловић је наредио да се поруши део пруге Завидовићи-Хан Пијесак и нападну четири железничке станице са усташким посадама. Двадесет другог априла овај напад је успешно извршен али је рушење пруге без одговарајуће опреме потрајало више од два дана. У међувремену, Михаиловићевој групи се прикључио Добојски четнички одред јачине 30 бораца са војводом Митром на челу. 24-Ог априла Дража долази у село Солун где од избеглица сазнаје за судбину Срба у НДХ.  
25-Ог априла Немци из Олова шаљу муслимане да нападну Михиаловићеву групу, али пуковник Михаиловић бива обавештен о овом нападу и у заседи успешно одбија муслимански напад. 26-Ог априла Михаиловићева група напада неамчку колону код Хан Пијеска и заробљава већу количину ратног материјала. Истога дана, пуковнику Михаиловићу долази делегација локалних Срба који му саопштавају да су изложени сталним нападима од стране муслимана из села Жепе. Када је размотрио ситуацију, пуковник Михаиловић је наредио да му доведу најугледније муслимане из овога села. Када су они дошли, бивају очински упозорени на последице оваквог држања. После разговора са муслиманима Михаиловићева група наставља да избегава немачке потере и креће се ка Дрини. У току овог периода групи долази највеће појачање: група официра и подофицира под командом Миодрага Палошевића-Палоша. Палошевић је био четник још у Првом светском рату и његово ратно искуство ће бити драгоцено. 
 29-Ог априла Миахиловићева група прелази реку Дрину изнад села Заовине. По преласку реке наредник Божа Перовић развија заставу 41. пука коју је све време носио, а одред пева државну химну и “Ој Србијо”. 
Уследио је одмор у селу Зовине који је трајао до 3. маја. Тога дана Немци шаљу јаке борбене формације из више гарнизона да униште Михаиловићеву групу. Вештим манерврисањем у рејону планине Таре, пуковник Михаиловић избегава све потере мада се неколико пута нашао у  веома незавидном положају. 
 На Ђурђевдан, 6-ог маја 1941, Михаиловићева група прелази друм Бајина Башта – Ужице и дели своју групу на два дела : добојски четници бивају упућени правцем Рудник-Островица са наредбом да се споје са главнином за 10 дана. Остатак са пуковником Михаиловићем на челу (са изузетком неколицине који су се изјаснили да желе да оду својим кућама) полази ка планини Сувобору. Тих дана пуковник Михаиловић је упроно размишљао о центру одалкле би кренуо своју борбу. Знао је да су Сувобор и околне планине идеална локација али и даље није где тачно да постави свој штаб. Михаиловићева  група прославља Ђурђевдан, четничку славу у усамљеној друмској кафани. Поново се развија застава 41. пука и Дража храбри друге својим речима. После прославе они настављају покрет. 
 Ноћу између 10. и 11. маја пуковник Михаиловић стиже у Струганик(код Ваљева) са намером да посети кућу војводе Живојина Мишића у кјој се налазио војводин син Александар, Михаиловићев стари пријатељ и ратни друг. Александар се врло обрадовао Михаиловићу и његовој групи. Када је чуо Михаиловићева размишљања, Александар Мишић му предлаже да успостави свој штаб на Равној Гори због њеног географског положаја. Недостатак путева у овом пределу представљао је заштиту од брзог немачког продора док географски положај нуди брз приступ скоро свим деловима Србије. пуковник Михаиловићприхвата Мишићев предлог и упућује се на Равну Гору. Он ступа на Равну Гору 11. маја 1941. године око подне. Његово ступање на Равну Гору се сматра почетком Трећег српског устанка. Овај датум је потврђен из више незвисних извора. 
 Пут од Сарајева до Равне Горе представља завршну фазу метаморфозе пуковника Михаиловића из официра југословенске војске у легендраног вођу српског народа. Ова метаморфоза је почела његовим сазнањем да Југославија каква јесте води у пропаст српског народа а завршила се његовим доласком на Равну Гору. Његов пут представља одисеју која је ставила судбину српског народа на његова леђа. Он је ово бреме часно носио све до своје смрти. Пуковник Михаиловић је пример како и у данима када се чини да је све пропало и када се чини да је српство изгубљено, српски слободарски дух проради у оним личностима који ће за Србију урадити највише.    
   

БИБЛИОГРАФИЈА

Ребић, Раде “Дражина Србија”, Крагујевац, 1997.
Самарџић, Милослав “Генерал Дража Михаиловић (са општом историјом четничког покрета)”, Крагујевац, 1996.