Појава првог герилца поробљене Европе-Вожда Трећег Српског устанка ђенерала Драгољуба-Драже Михаиловића који се и поред свих противречности свога времена ставио на чело поробљеног народа, представљао је велики морални подстрек за српски народ. Од тада до данас, Равна Гора ће бити симбол отпора и борбе српског народа за слободу. Српски народ притиснут великим невољама насталим после распадања отаџбине и доласком окупатора и његових слугу, каналисао је своју виталност и жељу за опастанак у четнички покрет који ће одиграти пресудну улогу у спашавању народа од биолошког истребљења. Четнички покрет се суочио са распећем свога народа прошлим и садашњим, са његовим « Грдним Судилиштем ». Историчар Веселина Ђуретић то описује на следећи начин: “ Све историјске теме српског двадесетог века фрагменти су историје српског хода по мукама. Наши судари са вишеструко надмоћнијим нападачима завршавали су се великим погибијама, и војске и народа”
 Уласком Краљевине Југославије у рат и њеним брзим сломом, чији се узроци могу наћи у заблудама и апсурдностима тога времена, српски народ је остао на миилости и немислости својих највећих непријатеља. Тако се и српски народ Семберије и Мајевице нашао под ударом Хитлерових хорди и његових хрватско-муслиманских кољача. На територији Семберије и Мајевице вршљале су банде Хрвата и муслимана које су вршиле незапамћен погром над српским народом. Поред масовних убистава, становништво ових крајева је било изложено константним депортацијама у логоре смрти: Јасеновац и Стару Градишку. На почетку Другог светског рата Мајевица и Подмајевица  су  бројали око 49 српских села. На крају рата већина ових села је била спаљена а становништво побијено на најзверскији начин. По зверству се највише истицала СС Ханџар дивизија која је била састављена од домаћих муслимана који су добровољно отишли у СС трупе. 
 Инстиктивно осећајући да му је биолошки опстанак доведен у питање, српски народ у овим крајевима је схватио да мора да крене у борбу на чивот и смрт против бројних непријатеља. Четништво је представљало једини спас. Народ је прилазио четницима јер су се они први организовали схватајући ситуацију у којој се народ налазио. Највећи број четничких бораца је дошао из редова радника и сељака. 
 Анализирајући извештаје које је добијао из ових крајева, ђенерал Михаиловић је одмах увидео да је народу преко потребан помоћ. Зато је већ у пролеће 1942. године Врховна четничка команда са Равне Горе шаље своје официре да преузму командовање свих одреда у овим крајевима. На Мајевицу је упућен мајор Доброслав Рачић, у Сребреницу Владу Милутиновића, на Романију Миодрага Момчиловића, а на Озрен Бору Митровића. На Мајевици је тада формиран четнички корпус са четири бригаде који је контролисао велику слободну територију. На челу мајевичких четника биле су три истакнуте личности: војвода Радивоје Керовић, Стево Дамјановић-Лека и Ђуро Биђић.
 
 
 

Страдање Последње Четничке Формације на Мајевици

 Комунисти су између 18-ог и 20-ог јануара 1946. године опколили остатке четничких формација под командом војводе Радивоја Керовића. Ноћу 18-ог јануара четничке снаге су уз надчовечанске напоре и херојство својствено само српском народу, успели да пробију комунистички обруч, али су непријатељске снаге уводиле свеже трупе опремљемне најмодернијим наоружањем добијеним од Британаца. Борбе су се наставиле на превојима Мајевице где су четнички борци поново били окружени и коначно сви изгинули. Многи су остајући без муниције сами себи одузели живот желећи да избегну комунистичку тортуру. У чину који је у Србима пробудио сећање на злочине из времена турског зулума, комунисти су мртвом војводи Керовићу одсекли главу и набили је на колац у Војводином родном селу Тобуту код Лопара. Превој на Мајевици остаће у историји обележен као место где су пали и крв просули последњи четнички хероји.
Реч на Крају
 Голгота народа у овим крајевима настављена је дуго по завршетку рата са једином променом што су Хрвати и муслимани нацистичке униформе заменили комунистичким. Активан отпор у шумама је трајао све до 1953. године. Судбина српског народа се до тада одвијала у сенци Косова а од тада се развија у сенци Јасеновца, Јадовна и осталих стратишта. Ово је само део трагике српског народа која траје од Косовског боја 1389. године. 
 И поред све несреће и трагике које су задесиле српство остаје нада да све док у српском народу буде људи попут војводе Керовића који су спремни да се жртвују за правду и слободу српског народа, српски народ ће имати будућност.
 Попис српских жртава, као и њихово страдање из области Семберије и Мајевице потресно су описане у књизи Љубе Керовића, синовца ратног команданта Семберије и Мајевице војводе Радивоја Керовића.