СЕЋАЊЕ НА ХЕРОЈЕ МЛАВСКОГ КОРПУСА

Целом нашом земљом расејани су знани и незнани гробови равногорских бораца и мученика.Ти гробови су вечити споменици херојског отпора српског народа кроз Покрет Равне горе против тираније.Они су најречитији историски докуменат народне борбе за слободу и демократију у току Другог светског рата. Под тим безбројним хумкама почивају они, који су свесно и добровољно плагали живот на олтар Отаџбине руковоћени узвишеним и светлим идеалима, славне и чисте прошлости свог народа.

У далекој тућини ја данас оживљавам у мислима ликове храбре пале браће и сабораца. Видим их како се као џинови уздижу из мраком и влагом обвијених јама и немљивих давно затрављених гробова. Њихове изломљене кости и угашене очи испуњавају се животном снагом и предамном се уздиже горостасна легија оних,који су у борби за остварење демократских идеала,највећом личном жртвом обележили пут новим нараштајима. Пред мојим очима дефилују ти драги ликови бораца Млавског корпуса, који су са хиљадама палих јунака Равне Горе крвљу исписали најновије странице српске историје у борби за слободу.

Из те оживеле колоне палих издваја се капетан Јагош Живковић, у везаном четничком оделу, са шубаром на глави украшеном белим орлом. Висок, црне браде и дуге косе, у једниј руци држи државну пуковску заставу, а у другиј четнички барјак са мртвачком главом и натписом: “”Слобода или Смрт.”” Пред тим су знацима борци Млавског корпуса полагали животе и њихову славу проносили широм наше земље, тукући немачке, усташке и комунистичке хорде. Поред Јагоша соји капетан Милорад Јуришић и млади Словенац Никола Скоф. И даље, у том бескрајном низу видим поручника Блажу Радосављевића, потпоручника Драгољуба Павловића, званог “луди Паја”, потпоручника Ацу Димовића, потпуковника Трипка Кулића, поручника Минића, поручника Ђоку Радовића, рез. капетана Миодрага Филиповића, поднаредника Бошка Мандића, редова -ђака Момчила Јанковића, а за њима стотине бораца Млавског корпуса, чије шајкаче и шубаре красе сјајни емблеми, чији се блесак слива у огромну блиставу круну на којој је исписано Равногорско гесло:” С вером у Бога за Краља и Отаџбину.” У многим јуришима, остајући до краје верни положеној заклетви Краљу и Отаџбини, гасили су се њихови животи са осмехом на уснама. Крвљу својег срца натапали су они сваку стопу тла родне груде, почев од питомих равни Источне Србије и дивљег Хомоља, па преко санџачких пустих врлети до босанских шумовитих и непролазних брдских масива. Боси, голи, и гладни и жедни, подносили су надчовечанске напоре и муке, али никад нису напуштали започету борбу на равној Гори, него су, челичним духом неумрлог вожда Драже Михаиловића несаломљивим вољом наслеђеном од својих предака, чували част и славу својих светиња, својих застава, остављајући на свакој стопи безброј хумки као непобитан доказ њихове херојске борбе, жртве, витештва и мучеништва.

Као и онда, ево и данас, ја у побожном сећању оживљујем у срцу и свести њихове драге ликове и чујем штектање митраљеза и прасак бомби, и видим поручника Минића како у јуришу на немачке и бугарске бункере, у борби код Петровца на Млави, пада смртно погођен са узвиком “ Живео Краљ!” А затим, у самом центру Петровца у крви изрешетан зрнима немачког “ шарца” омладинац матурант Момчило Јанковић. Са осмехом на лепом младалачком лицу заспао је занавек свестан да је своју дужност према подној груди испунио до краја ...

Одјекује дивље оргијање побеснелих партизана док копају очи, чупају косу и пале браду потпоручнику Трипку Кулићу, палом код села Врнџе недалеко од Сокобање . . . Из гроба, окићеног цвећем руком српске сестре и мајке, уздиже се млади Пољак Збишек. Чело му крвави од дубоке ране задобијене у борби код Пожаревца. Судбина је хтела да млади Збишек, као борац Млавског корпуса, падне у борби за слободу у Југославији.Његов гроб украшен цвећем поред мале цркве у селу Божевцу близу Пожаревца неће никада бити заборављен и служиће као још један доказ братства по оружју старих пријатеља, Пољака и Срба.

. . .Чујем језиво звиждање ветра, помамно урлање снежне буре и видим снегом и ледом прекривене непролазне масиве Босне, па ипак, колоне равногорских дивова пробијају се и крче пут кроз снежне вихоре. Крећу се они, ношени снагом равногорске идеје, поносни што им ни свирепи немачки окупатор, ни комунистичка злочиначка банда, ни усташка гомила убица у име крста, нису могли отргнути са српских славних шајкача и шубара знамење слободе војске у отаџбини . . .

. . . Чујем оштар прасак бомби, тупу јеку бацача и на крвљу обојеном белом покрову снежном, видим смртно рањеног јунака, поручника Блажу Радосављевића. . . Потом, рањени, похватани од усташа, умиру у највећим мукама мрцварени до издисаја капетан Јагош Живковић, капетан Миодраг Јуришић, поручник Никола Шкоф и многи други. На стотине на крвавом ограшју у снежној олуји. Тако борци Млавског корпуса проливају своју крв и остављају своје кости и на српском светлом тлу мученичке Босне.

. . . Стрељани од Немаца, мучени дивљачким мукама од комуниста, живи дерани, сечени и спаљивани од усташа, Млавски борци се нису никада одрекли дате речи пред својом заставом. И зато њихиви знани и незнани гробови леже расути по целој Југославији. А из сваког тог гроба уздиже се равногорска мисао и јасном светлошћу осијава пут новим нараштајима, опомињу их на аманет палих поколиња за слободу српске земље и народа.

Сећајући се хероја Млавског корпуса Народног равногорског покрета, ја ово неколико редова данас пишем уместо воштанице на њиховим хумкама.

Стојан Ковачевић