Служећи се релевантним историјским документима доносимо кратак преглед историје четничког покрета. 
 Назив четник настао је почетком 19. века од формацијског војног појма чета. У овом периоду постојале су организоване хајдучке дружине које су сејале страх међу турским окупаторима. Касније су припадници ових формација названи четницима. Ове формације су биле борбене, добровољачке и ванстраначке организације чији су припадници били елитни борци који су служили за одбрану угроженог српског народа. Сваки члан ових формација је морао бити спреман да жртвује живот за слободу и част српског народа под заклетвом : «Слобода или Смрт » и « С’ Вером у Бога, за Краља и Отаџбину ». У време турске власти на балканским просторима четнички покрет је заталасао широке народне масе у борби за ослобођење. Схватајући значај четничког покрета, краљ Милан Обреновић га је озваничио 1886. године. 
 У периоду борбе за ослобођење од Турака важан центар четништва је био град Крагујевац. Он је то постао захваљујући војводи Мицку Крстићу који је ту дошао из Битоља и одмах око себе окупио официре, подофицире и интелектуалце. Уз Србе из Вардарске Србије, четници Шумадије на челу са Вуком Алимпијем Марјановићем, Борком Паштровићем и Војиславом Танкосићем  сачињавали су ударну снагу целокупног четничког покрета. 
 Почетком 20-ог века, због све  чешћих претњи које су долазиле од стране Аустро-угарске основана је четничка школа као и организација « Народна одбрана ». Значај четничког покрета долази до посебног изражаја у Балканским и Првом светском рату. У Првом балканском рату, који се водио 1912. године, четничке чете су наступале као претходница Прве армије и држале одређене положаје. У битци за Куманово четнички одред војводе Вука Поповића је помогао Дунавској дивизији да одржи фронт. Потом је ушао у Велес и зашао дубоко у турску позадину што је изазвало велику пометњу у турским редовима. 
 У Првом светском рату четници су имали специфичан задатак да продиру у непријатељску поздину, нападају непријатељске штабове, руше комуникације и организују народ на отпор. Четници Војислава Танкосића и Јована Стојковића-Бабунског су учествовали у одбрани Београда. Тада је тешко рањен мајор Танкосић. У периоду пред Први светски рат мајор Танкосић је обучавао Гаврила Принципа и Трифка Грабежа за извођење сарајевског атентата.  
 Војвода Вук, једна од најистакнутијих личности у четничком покрету до тада, страдао је у Првом светском рату. Одмах по завршеној академији војвода Вук стао на чело четничког одреда. Његови многобројни подвизи као и његова храброст и ителигенција сврстали су га у ред војвода из доба Карађорђевог устанка. Погинуо је на Грудишком вису 16-ог новембра 1916. године. Вукова смрт представља уједно и крај његовог одреда јер је од 2200 бораца, колико их је било на почетку солунских операција, остало само 450 бораца. 
 Још две истакнуте четничке личности из Првог светског рата су војвода Коста Миловановић-Пећанац и војвода Илија Трифуновић-Бирчанин. Војвода Коста Пећанац је септембра 1916. године пребачен авионом са Солунског фронта у топлички крај са циљем повезивања комитских чета и припремања народа на свеопшти устанак када за то дође време. На жалост, устанк је почео прерано, 28-ог фебруара 1917. године и у крви је угушен. У периоду између два рата, Коста Пећанац је одржавао четничку организацију, али је за време Другог светског рата водио самосталну политику. Узалудан је био покушај Врховне команде са Равне Горе да му укаже на штетност његовог про-немачког понашања. У интересу српског народа Коста Пећанац је ликвидиран по наређењу руководства са Равне Горе. 
Војвода Илија Трифуновић-Бирчанин је у току Првог светског рата био најмлађи члан одреда војводе Вука. У борби у којој је Вук погинуо, војвода Бирчанин је изгубио руку. У периоду између дава рата војвода Бирчанин је играо важну улогу у четничком покрету, а истовремено је био и председник Српске народне одбране. Одмах по избијању Другог светског рата, војвода Бирчани је пришао Дражи и ставио се под његову команду. Умро је у Сплиту 1943. године.   
 11-Ог маја 1941. годиен настаје равногорски покрет на челу са ђенералом Драгољубом-Дражом Михаиловићем. 15. Април 1941 године, је био прекретница у каријери пуковника Михаиловића. Тог трагичног дана, пуковник Михаиловић је решио да се издвоји од главнине трупа Друге армије и крене ка Дрини. Случај је хтео да његова борбена група са заставом 41. Пешадијског пука остане једина активна организована јединица у краљевини, и тако буде стожер каснијег отпора непријатељу на бази четничког ратовања. На Равној гори је основан први штаб и она ће током ратних година постати симбол Српског Четничког Покрета у Другом светском рату, отуда и име Равногорски Покрет. По доласку на Равну Гору 11. маја 1941. године, Михаиловић је донео одлуку да организује покрет отпора. Својим прогласом, Михаиловић подиже заставу слободе против непријатеља српског народа. У тој почетној фази организације Равногорског покрета постављен је темељ каснијој војној организацији: оперативне трупе, водови, чете, батаљони; касније и бригаде и корпуси. Људи који су упућивани на одређен терен давали су инструкције и организовали народ. Српски народ у Србији, Црној Гори, Македонији, источној и западној Босни, Тромеђи као и у Далмацији и делу Лике масовно је прилазио и помагао Михаиловићевом покрету. Из овога се види да Равногосрски покрет не представља географску аномалију већ једино опредељење српског народа. Занимљиво је приметити да је Равногорски покрет имао разгранату мрежу присталица у Словенији где су оперисала неколико Михаиловићевих одреда. Највеће недаће Равногорском покрету у Словенији задавао је став католичке цркве под утицајем Ватикана.
 На другој страни комунисти су радили све да саботирају и униште равногорски покрет, који је носио главно бреме отпора окупатору. Ђенерал Михаиловић и његови четници су били огорчени због пропаганде Би-Би-Сија који је четничке акције приписивао комунистима и вршио бесомучну пропаганду у корист комуниста. Циљ ове пропаганде је било оправадавање Черчиловог плана да жртвује српски народ и ђенерала Михаиловића. 
 То се догодило 1943. године у Техерану на конференцији тројице. На овој конференцији, на опште Стаљиново задовољство, је одлучено да се Михаиловић одбаци као савезник чиме је запечћена судбина, не само четничког покрета, већ српског народа као целине. 
 Историја четничког покрета у току Другог светског рата исписана је крвљу и патњама не само четничких бораца већ васколиког Српства. У току те четири мукотрпне године српски народ је одолео нападима свих спољашњих непријатеља. Непоштедним пожртвовањем Дражиних бораца спашени су животи стотине хиљада Срба широм српских земаља. 
 Мученичком смрћу вожда Трећег српског устанка трагично је затворено поглавље у српској историји које је започето Крађорђевим устанком. Доласком комунист на власт, српском народу су наметнути ланци робства и безбожничка, угњетачка идеологија. 
 Равногорски покрет је наставио да живи у емиграцији где је опстао до данашњег дана. По доласку у Америку, војвода Момчило Ђујић, ратни командант Динарске четничке дивизије, и његови борци наставили су борбу против атеистичке идеологије која је поробила српски народ. Главни правац ове борбе је било изобличавање лажи које су комунисти фабриковали о ђенералу Михаиловићу и његовој борби. 
 Покрет српских четника Равне горе траје већ 50 година у слободном свету и достојанствено брани част не само Дражиних бораца већ и националну част васколиког српства. Равногорски покрет је обновљен у нашој отаџбини 1990. године, али још не наилази на разумевање нових власти.

Бошко Торбица