Кратак осврт на прошлост Озрена

 Богата историја Озрена- поносни на свој православни идентитет,на своје крсно име и порекло.
 Становништво на Озрену је у већини српско православно осим неколико села у долини реке Босне.Простор Озрена обухвата у ужем смислу око шездесетак села и заселака. У време Османлијске тираније Озрен је био погодна планина за скривање од зулума.О тим догађањима нема много писаних трагова јер су манастири паљени и по неколико пута.Писане трагове су уништавали разни освајачи али усмена предања нам говоре о скривању Срба у Озрен гору где су разгранавали своје потомство.
По предању многи родови су седосељавали из свих крајева Србије,Црне Горе, Херцеговина, других области Западне Босне.Ове досељеничке групе мешајући се са староседеоцима, донеле су на Озрен ратоборност и слободарску традицију из крајева одакле су прогоњени.Отуда и потиче грчевита борба синова Озрена за своје тло, који су се бранили од освајача вековима земљу пуну костију њихових предака.

Манастир Озрен- неисцрпно врело духовне снаге Озренаца

 Од краја тринаестог века када је настао па све до данас,манастир Озрен је био и остао центар верског живота на простору Озрен-горе. Манастир је пролазио кроз многе обнове које су биле последица страдања манастира и народа од разних невоља и освајача.
Предања говоре да је манастир Озрен задужбина Немањића, управо српског Краља из тога доба (1276-1283) Драгутина.
У овим српским областима средњег века граничиле су се  две хришћанске традиције православна и римокатоличка.
Патње и мучеништва на овим просторима се могу поредити косовски мученици и нови Јасеновац под којим лежи најмногољудскији српски град у историји овог великог мученичког народа.
 

Проглашење такозване  НДХ и припрема Срба на Устанак

 Док су се делови разбијене Југословенске војске, под командом српских официра јуначки супростављали надмоћном нацистичком непријатељу који је већ у то време прегазио већи део Европе, у Загребу је 10.маја 1941. године проглашена усташка, марионетска и злочиначка творевина задужена за систематско затирање Срба, уз помоћ Хитлеровог Трећег Рајха и благослов Ватикана.
У прогласу такозване Независне Државе Хрватске позивају се сви припадници војске, полиције да положе заклетву верности НДХ и њиховом поглавнику(главно-командујућем).То су били позиви војницима ЈА хрватске и муслиманске националности да ступе у усташке редове и крену у лов на Србе од Соче до Дрине.
 Делови Југословенске армије настављају борбе за одбрану српског становништва у многим областима против подивљалих хорди усташтва и нацизма.
Начелник Штаба Друге армије,пуковник Драгољуб Михаиловић наставља борбу за Дервенту и Добој половином априла 1941. године, иако је начелник штаба Врховне команде Калафатовић већ потписао капитулацију.
Таквом одлуком српски народ у Југославији је стављен у безнадежан положај. Југословенска влада одржава последњи састанак у Никшићу 15.априла 1941. и после тога напушта земљу.
Пуковник Михаиловић као начелник  штаба  Друге армије наставља да се бори и последњи отпор даје окупатору код Шеварлија,а затим са 100 официра и подофицира прелази планину Преслицу и упућује се према Дрини.
На том путу из летака сазнаје за капитулацију Југославије,одржава говор деморалисаној војсци и упућује се према Србији.
 Пуковник Михаиловић по стизању на Равну Гору оснива Први штаб и у наредних неколико година рата постаје сyмбол борбе и отпора српског четничког покрета у Другом светском рату и први герилац Европе.
 
 

Почетак Устанка на Озрену
 

Народ Озрена и суседних српских простора дигао се на устанак против окупатора у зору 23. августа 1941. године. Одлука о нападу на Добој(одлука о почетку устанка)  је донешена на планини Преслици.
Томе су претходиле вишемесечне припреме у којима су учествовали многи Озренски домаћини, угледни и поверљиви људи који су у својим селима прикупљали оружје. Устанк је почео нападима на Добој, Маглај, Грачаницу, Петрово Село и околна усташка утврђења. Добој у том региону је био највеће усташко упориште.Припремљен је озбиљан план који су сачинили команданти ударних група. Целокупно наоружање је било 130 пушака и 35 бомби. Остали устаници су били наоружани вилама, секирама и кољем. Из свих праваца рано ујутро23. августа 1941. године кренуле су српске четничке снаге.Устаници заузимају мост на реци Босни код Добоја, затим складиште муниције.Чувари су ликвидирани и заплењено је неколико тона муниције велики број бомби и пушака. Истога јутра је дигнуто у ваздух преко 100 вагона топовских граната и авионских бомби спремљено за разне фронтове нациста.Устаници су се успели наоружати пре доласка појачања непријатељу из праваца Сарајева,Тузле и Бањалуке.
Пошто су успели да се наоружајy, устаници су могли да крену у акције разарања пруга,телекомуникација и слично.
Свим акцијама су руководили активни официри и подофицири војске Југославије. У налетима устаника огроман број непријатељских упоришта је или уништен или знатно оштећен. Нанесене су огромне жртве усташком и нацистичком непријатељи и требало им је доста времена за реорганизацију после устаничких напада.Та чињеница умногоме показује колико је био значајан допринос ових акција у генералном гледању на борбу противу фашиста.
 У јеку устанка успостављена је чвршћа веза између устаника на ширем простору, тако да је подигнут дух прогоњеног и побуњеног народа.
Доласком новог људства у озренске редове, дотадашњи водови су претварани у чете и батаљоне да би заштитили огромне збегове људске који су потражили спас од разуларених усташких крволока, на подручју Озрена. Усташке формације су добијале помоћ у војсци и опреми од Хитлерове нацистичке Немачке.Срби су масакрирани на разне начине, признавали или не злогласну усташку власт. На овим српским просторима је огроман број страдалника српског народа.
У тим моментима су синови Озрена показали своју херојску душу.Многи хероји су пали у борбама за одбрану свог голоруког српског народа.

Сукоб са комунистима

У јеку устанка први озбиљни сукоб са комунистиманастаје у јесен 1944. године. Наиме било је потребно положити заклетву и међу 98% српских националиста лако је било препознати 2% српских инфилтрираних комуниста, који су показали право лице.
Захваљујући комунистичком активистиродом из ових крајева Озрена, Тодору Вујасиновићу, који је по наређењу Комунистичке Партије доводио непознате људе у редове устаника без сагласности устаничких вођа, долази до сукоба.Тодор Вујасиновић је четничке борце предавао комунистима, а заробљене усташе и домобране слао назад у непријатељске редове.После рата је још био перфиднији. У књизи “Озренски партизански одред” који никада није ни постојао (издала Свјетлост Сарајево 1979. године) фалсификовао је усташке документе и на место речи четници којом су усташе описивале четничке акције, стављао реч партизани.
Четннички синови Озрена су брзо очистили редове од непријатеља и свих који су сметали у ослободилачкој борби.
Исти проблеми са издајицама су били не само на Озрену већ на свим српским територијама, где су комунисти покушаваил повести народ који се без њих организовао и кренуо на устанак.

Формирање Озренског четничког одреда

У пролеће 1942. године Врховна команда са Равне Горе шаље у све, своје официре да преузму командовање у четничким формацијама.
На Озрен је упућен Боро Митровић, на Мајевицу мајор Драгослав Рачић, у Сребреницу Владо Милутиновић и на Романију Миодраг Момчиловић.
Дугачак је списак руководилаца устанка и најистакнутијих бораца у преиоду од 23.августа 1941.г. до 18.априла 1942.г. Поменућемо само најистакнутије комаданте батаљона:
Цвијетин Тодић, комадант батаљона и један од главних организатора устанка на Озрену; Богдан Јовичић, Божо Спасојевић, Бошко Попић.
 
 
 

Немачка операција у Источној Босни

У току најжешћих обрачуна између четника и комуниста ,немачка команда је почела дуго припреману офанзиву у Источној Босни. Јануара 1942. године Немци су кренули у операције на Мајевици,Романији,Коњуху,Озрену и суседним областима у региону.Две немачке дивизије, 15 усташких батаљона са топовским батеријама и тенковским батаљоном, непријатељ је кренуо у офанзиву. Титови комунисти су кукавички побегли преко Игмана јер су и они били на мети ових  формацијама. Једина снага су остали ченички одред и народ српски.Стање је било крајње критично, јер ова слободна српска територија је била херметички копнено затворена са свих страна непријатељском војском и без икаквих веза са суседним српским територијама.
Народ Озрена поред губитака у свакодневним борбама имао је још два неподношљива непријатеља: глад и зиму.Четнички одред није поклекао под фашистичким нападима ни у једном моменту, али народ је био на ивици биолошког опстанка.
Непријатељ је знао снагу четничких јединица, па су се се после одредђеног времена Немци повукли а народ се вратио кућама. 
Комадант, огорчени анти-комуниста, Озренског четничког одреда Цвијетин Тодић добио је неопходно време за опоравак јединица и њихову припрему за борбе када се генерална ситуација у свету поправи.
 

Комунистичке репресалије

Привремено затишије на непријатељским фронтовима у реону Озрена,искоришћено је да се одрже прво саветовање како да се помогне угрожено становништво. Овом саветовању је присуствовали делегати из Врховне Команде равногорског покрета, а међу делегатима је био и Лазар Тешановић из Мањачког четничког одреда.
Комунисти су се бавили плановима како ликвидирати националне четничке снаге. Јосип Броз Тито је понављао наређења својим партизанима да избегавају борбе против усташа и нациста, јер њих ће победити совјетска сила и сукоб са њима је сигурна смрт, већ да се треба борити против четничких снага који су непријатељ комуниста број један. Изводи из таквих наређења су имали следећи облик:
Да се
-партизански комаданти, политички комесари, официри, подофицири и војници свих родова имају безусловно покоравати комунистичкој идеологији;
-Дража Михаиловић, сарадници и симпатизери морају се ликвидирати;
-најхитније увођење смртних казни за све који су притив комунистичке идеологије;
-забрањивати народу одласке у манастире;
-партизанске снаге да нападају мање немачке и усташке формације како би резултат био репресалије над српским становништвом које је уз четнике;
-прерушавање у четничке униформе за извођење акција и ликвидација угледних српских домаћина како би се народ окретао комунистичким вођама;
На крају ове наредбе стоји и напомена за свако не извршавање ових или осталих наредби следи смртна казна за партизанске командире. Потписано од стране злочинца пуковника Арсе Јовановића(начелник Титовог штаба).
 

Бошко Торбица